Postoje događaji u ekonomskoj istoriji jedne zemlje koji se ne završavaju onda kada se zatvore vrata neke banke. Njihove posledice traju mnogo duže – kroz izgubljenu štednju, narušeno poverenje, državne intervencije i generacije građana koji nakon toga drugačije gledaju na finansijske institucije.
Srbija ima nekoliko takvih primera. Početkom devedesetih godina to su bili Dafiment banka i Jugoskandik. Više od tri decenije kasnije, bankarski sektor ponovo se suočava sa događajem koji otvara pitanje poverenja u finansijske institucije – oduzimanjem dozvole za rad Alta banci, krajem oktobra 2026. godine.
Na prvi pogled, reč je o tri banke iz različitih vremena, različitih okolnosti i različitih regulatornih sistema. Ipak, ono što ih povezuje jeste mnogo važnije od njihovih međusobnih razlika: pitanje koliko je finansijski sistem sposoban da zaštiti novac građana i koliko institucije koje bi trebalo da garantuju stabilnost zaista uspevaju da prepoznaju rizike pre nego što postanu ozbiljan problem.
Devedesete: kada je obećanje visoke kamate postalo zamena za poverenje
Dafiment i Jugoskandik nisu bili samo bankarski slučajevi. Bili su odraz vremena u kojem su hiperinflacija, međunarodne sankcije, urušavanje institucija i ekonomska neizvesnost postali svakodnevica.
Građani su tražili način da sačuvaju vrednost svoje ušteđevine. U takvom ambijentu pojavile su se finansijske institucije koje su nudile ono što je u normalnim tržišnim okolnostima bilo teško održivo – izuzetno visoke kamate na devizne depozite.
Obećanja o mesečnim kamatama od 10, 12 ili 15 odsto delovala su kao prilika koja se ne propušta. Za mnoge građane to nije bila investiciona odluka u današnjem smislu te reči. To je bio pokušaj da se zaštiti ono što je godinama stvarano.
Međutim, model koji se zasnivao na stalnom prilivu novih depozita, iz kojih su se finansirale obaveze prema prethodnim deponentima, nije mogao trajno da funkcioniše. Kada je priliv novog novca prestao da pokriva rastuće obaveze, sistem se urušio.
Dafiment je poslovao od oktobra 1991. do aprila 1993, dok je Jugoskandik poslovao od januara 1991. do marta 1993. godine. Njihov slom ostavio je hiljade građana bez pristupa sopstvenoj štednji.
Posledice nisu ostale samo na nivou pojedinačnih gubitaka. Država je kasnije preuzela deo obaveza prema štedišama kroz mehanizam regulisanja stare devizne štednje i emisiju državnih obveznica.
Podaci Narodne banke Srbije iz 2004. godine pokazuju da je do 31. jula te godine konvertovano približno 26,4 miliona evra potraživanja iz Dafiment banke i 14,2 miliona evra iz Jugoskandika. Ukupan iznos od 40,6 miliona evra predstavljao je tada evidentirani obim potraživanja, a ne konačan obračun ukupne štete.
Ovaj podatak pokazuje da posledice bankarskog sloma mogu prevazići bilanse same institucije i postati teret javnih finansija. Kada finansijska institucija izgubi sposobnost da ispuni svoje obaveze, posledice se ne završavaju na njenim vlasnicima i klijentima. One mogu postati i pitanje odgovornosti države.
Ipak, novac je samo jedan deo priče. Mnogo teže bilo je vratiti poverenje.
Nova era bankarstva: drugačiji zakoni, drugačija odgovornost
Nakon devedesetih, bankarski sistem Srbije prošao je kroz značajnu transformaciju. Uvedeni su stroži regulatorni zahtevi, unapređeni mehanizmi kontrole, kapitalni standardi, pravila upravljanja rizicima i zaštite deponenata.
Narodna banka Srbije dobila je centralnu ulogu u nadzoru banaka, a bankarsko poslovanje postalo je deo znatno uređenijeg institucionalnog okvira. Razvijen je i sistem osiguranja depozita, koji danas omogućava zaštitu kvalifikovanih deponenata do iznosa od 50.000 evra po deponentu u jednoj banci, u skladu sa zakonom.
To su suštinske razlike u odnosu na devedesete. Danas postoje institucije, procedure i mehanizmi koji treba da spreče da problemi jedne banke prerastu u širu finansijsku krizu.
Međutim, postojanje zakona, regulatornih procedura i kontrolnih mehanizama samo po sebi ne znači da rizici ne postoje. Regulatorni okvir je važan, ali njegova stvarna vrednost pokazuje se u sposobnosti da se rizik identifikuje, proceni i pravovremeno ograniči.
Finansijska stabilnost ne nastaje samim donošenjem propisa. Ona se gradi njihovom doslednom primenom, odgovornim upravljanjem i efikasnim nadzorom.
Alta banka: kada savremeni regulatorni okvir prolazi ozbiljan test
Slučaj Alta banke otvara upravo ovo pitanje.
Važno je najpre razumeti da Alta banka nije isto što i Dafiment ili Jugoskandik. Njena istorija je drugačija. Reč je o instituciji koja je poslovala kao JUBMES banka, osnovana 1979. godine, a koja je kasnije prošla kroz vlasničku i poslovnu transformaciju. U maju 2020. godine realizovana je prodaja državnog paketa od 28,51 odsto akcija kompaniji Alta Pay Group, za približno 5,02 miliona evra. Banka je u martu 2020. promenila poslovno ime u Alta banka.
Ovaj podatak je važan jer pokazuje da se ne radi o osnivanju potpuno nove banke, već o nastavku poslovanja postojeće institucije pod novim imenom i u drugačijoj vlasničkoj strukturi.
Međutim, 30. oktobra 2026. godine Narodna banka Srbije donela je odluku o oduzimanju dozvole za rad Alta banci.
Prema zvaničnom saopštenju NBS, odluci su prethodile kontrolne aktivnosti i mere usmerene na povećanje nivoa likvidnosti banke. Utvrđeno je značajno pogoršanje finansijskog stanja, uz rizik daljeg pogoršanja likvidnosti i ugrožavanja interesa deponenata. Pokrenut je i postupak koji se odnosi na stečaj banke, uz uključivanje Agencije za osiguranje depozita.
Ovaj slučaj ne treba unapred poistovećivati sa događajima iz devedesetih. Ne postoji osnov da se tvrdi da je poslovni model bio isti. Ali postoji osnov da se postave ozbiljna pitanja.
Kako je došlo do značajnog pogoršanja finansijskog stanja banke? Kakva je bila struktura njenog kreditnog portfolija? Koliki je bio stepen koncentracije plasmana? Kako su upravljani rizici likvidnosti i kreditni rizici? Kakvu su ulogu imali vlasnici i upravljački organi? I, možda najvažnije, u kom trenutku su problemi postali dovoljno ozbiljni da zahtevaju intervenciju regulatora?
Ovo nisu pitanja koja bi trebalo da ostanu samo predmet stručnih analiza. Ona su od značaja za čitav finansijski sistem.
Kada bilansi govore, ali ne otkrivaju celu priču
Jedan od zanimljivijih aspekata slučaja Alta banke jeste pitanje kreditne izloženosti prema povezanim licima.
Prema polugodišnjem finansijskom izveštaju banke za 2025. godinu, neto plasmani prema akcionarima, rukovodstvu i ostalim povezanim licima iznosili su približno 9,1 milijardu dinara, u poređenju sa 6,4 milijarde dinara na kraju 2024. godine. To predstavlja rast od oko 42,6 odsto za šest meseci.
Ovaj podatak sam po sebi ne predstavlja dokaz nepravilnosti. Banke mogu odobravati kredite povezanim licima pod uslovima i ograničenjima propisanim zakonom. Međutim, on otvara legitimno pitanje upravljanja koncentracijom rizika, kvaliteta kreditnog portfolija i načina na koji se kontrolišu izloženosti prema povezanim licima.
Za ozbiljnu procenu bilo bi potrebno analizirati uslove odobravanja tih kredita, sredstva obezbeđenja, stvarne vlasnike korisnika, njihovu kreditnu sposobnost, naplativost potraživanja i usklađenost sa regulatornim limitima.
Posebno je važno razumeti da bankarski rizik nije uvek vidljiv kroz jedan finansijski pokazatelj. Banka može iskazivati kapital i formalno zadovoljavajuće pokazatelje u jednom izveštajnom periodu, a da se u narednom suoči sa ozbiljnim problemima likvidnosti.
Zato se stabilnost banke ne može procenjivati samo na osnovu jednog bilansa ili jednog revizorskog mišljenja. Ona zahteva kontinuiranu analizu kvaliteta aktive, strukture izvora finansiranja, koncentracije plasmana, dospeća obaveza i sposobnosti upravljačkih struktura da pravovremeno reaguju na promene rizika.
Upravo tu se nalazi suština odgovornog bankarskog nadzora.
Tri banke, tri vremena – ali šta je zajednička pouka?
Poređenje Dafiment banke, Jugoskandika i Alte ne treba da bude pokušaj izjednačavanja njihovih poslovnih modela, istorijskih okolnosti ili regulatornog tretmana.
Dafiment i Jugoskandik pripadaju periodu sistemske institucionalne slabosti, kada su obećanja o prinosima zamenila ekonomsku održivost, a građani nisu imali efikasnu institucionalnu zaštitu.
Alta pripada savremenom bankarskom sistemu, sa regulatornim mehanizmima koji nisu postojali u tom obliku početkom devedesetih. Upravo zato njen slučaj zaslužuje posebnu pažnju: jer pokazuje da ni razvijeniji regulatorni okvir ne eliminiše mogućnost ozbiljnog bankarskog problema.
Između ova dva perioda postoji jedna važna razlika – danas imamo mehanizme za zaštitu deponenata i institucije koje su odgovorne za stabilnost sistema.
Ali postoji i pitanje koje ostaje otvoreno: da li je dovoljno reagovati onda kada je stabilnost banke već ozbiljno ugrožena ili je suština regulatornog nadzora upravo u tome da se takva situacija prepozna mnogo ranije?
Pored toga, važno je razdvojiti zaštitu deponenata od odgovornosti za upravljanje bankom. Osiguranje depozita do zakonskog limita predstavlja mehanizam zaštite određenih kategorija deponenata, ali ne rešava automatski sva pitanja poverilaca, vlasnika, zaposlenih i drugih učesnika u finansijskom sistemu. Takođe, ne oslobađa od odgovornosti one koji su donosili odluke o poslovanju banke.
Poverenje je najvažnija valuta finansijskog sistema
Banke ne posluju samo sa novcem. One posluju sa poverenjem.
Građanin koji položi novac u banku ne procenjuje svakodnevno njenu strukturu kapitala, kvalitet aktive, likvidnost ili adekvatnost upravljanja rizicima. On očekuje da postoje institucije koje to rade umesto njega i da sistem funkcioniše čak i kada pojedinačna banka zapadne u probleme.
Zato odgovornost za stabilnost finansijskog sistema ne može biti posmatrana isključivo kroz bilanse banaka. Ona podrazumeva odgovornost vlasnika, upravljačkih struktura, regulatora i države.
Finansijska istorija Srbije pokazuje koliko je skupo kada se poverenje izgubi. Pokazuje i da se ono ne vraća brzo, bez obzira na to koliko se zakona promeni ili novih institucija uspostavi.
Možda je zato najvažnija lekcija iz sva tri slučaja zapravo jednostavna: stabilnost finansijskog sistema ne meri se samo brojem banaka koje posluju, visinom kapitala ili obimom depozita. Ona se meri kvalitetom institucija, odgovornošću onih koji njima upravljaju i sposobnošću sistema da zaštiti građane pre nego što posledice postanu nepovratne.
Razlika između finansijskog sistema koji je naučio lekcije iz prošlosti i onog koji ih nije naučio ne ogleda se u tome da li će se neka banka suočiti sa problemima. Ogleda se u tome koliko rano će ti problemi biti prepoznati, koliko transparentno će javnosti biti objašnjeni i koliko će efikasno institucije zaštititi one koji su im poverili svoj novac.
Kada građanin izgubi poverenje u banku, on ne gubi samo novac. On gubi poverenje u sistem koji je trebalo da ga zaštiti.
A poverenje je, za razliku od novca, mnogo teže ponovo stvoriti.