Pre nekoliko dana su me moja deca pitala:
„Mama, šta je to token?“
Objasnila sam im najjednostavnije što sam mogla – da je token digitalni zapis koji može predstavljati neku vrednost ili određeno pravo.
A onda je usledilo pitanje koje mi je bilo mnogo zanimljivije:
„Ako to može da vredi mnogo novca, zašto onda svi ljudi ne kupuju svi to?“
I zapravo, to je vrlo dobro pitanje.
Kada dolazite iz sveta tradicionalnog tržišta kapitala, nije dovoljno da nešto može da se kupi i proda. Važno je da znate šta kupujete, koje pravo dobijate, ko vodi evidenciju o vlasništvu, gde se imovina čuva, kako se transakcija izvršava i šta se dešava ako nešto pođe po zlu.
Tu, po meni, počinje prava priča o digitalnoj imovini.
Nije svaki token isto što i kriptovaluta
U svakodnevnom govoru često sve stavimo u isti koš – kripto, token, blockchain, digitalna imovina.
Ali iz ugla investitora to nisu iste stvari.
Prema MiCA regulativi, kriptoimovina je digitalni prikaz vrednosti ili prava koji može da se prenosi i čuva elektronskim putem, korišćenjem distribuirane knjige ili slične tehnologije.
Ali ono što je meni mnogo interesantnije jeste da tokenizacija ne mora da ima mnogo veze sa onim što prvo pomislimo kada čujemo reč „kripto“.
Zamislimo, na primer, obveznicu.
Danas se njeno vlasništvo evidentira kroz postojeću finansijsku infrastrukturu. U budućnosti bi ista ta obveznica mogla biti predstavljena kao digitalni token na distribuiranoj knjizi.
Obveznica bi i dalje bila obveznica. Njena ekonomska suština ne mora da se promeni samo zato što je način njenog evidentiranja drugačiji.
Ali bi način izdavanja, prenosa, evidentiranja vlasništva, a možda i poravnanja mogao da bude drugačiji.
I upravo je to deo priče koji mi je mnogo zanimljiviji od pitanja da li će Bitcoin sutra vredeti više ili manje.
Tradicionalni investitor ne beži od tehnologije
Često čujem da tradicionalni, odnosno institucionalni investitori „beže od kripta“.
Mislim da to nije baš tako.
Pre bih rekla da tradicionalni investitor traži ono što je tražio i do sada: pravnu sigurnost, zaštitu imovine, pouzdanu infrastrukturu, transparentnost i jasna pravila.
A podaci iz 2026. godine pokazuju da interesovanje institucionalnih investitora svakako postoji.
Prema istraživanju Coinbase-a i EY-Parthenona, sprovedenom početkom ove godine na 351 institucionalnom investitoru, 73% ispitanika planira da poveća svoju izloženost digitalnoj imovini tokom 2026. godine.
Link:
To mi govori da institucionalni novac ne traži nužno način da izađe iz tradicionalnog finansijskog sistema.
Naprotiv.
Traži način da novu tehnologiju uklopi u sistem kojem već veruje.
Zašto je tokenizacija toliko zanimljiva?
Zato što priča ide mnogo dalje od same kriptovalute.
Ako se finansijska imovina nalazi na programabilnoj digitalnoj infrastrukturi, pojedini procesi mogu postati jednostavniji i brži.
Prenos vlasništva može biti automatizovan. Određeni uslovi transakcije mogu biti ugrađeni u sam digitalni zapis. Poravnanje bi u određenim modelima moglo da bude gotovo trenutno.
Moguće je i da će se neke vrste imovine u budućnosti lakše deliti na manje jedinice, odnosno da će delimično vlasništvo postati dostupnije tamo gde za to postoje pravni i ekonomski uslovi.
Banka za međunarodna poravnanja (BIS) upravo u tome vidi jedan od potencijala tokenizacije – povezivanje imovine, novca i izvršenja transakcije na programabilnim platformama.
Ali BIS istovremeno naglašava nešto što je meni možda još važnije: razvoj mora da bude zasnovan na pouzdanim institucijama, jasnim pravnim okvirima i odgovarajućem nadzoru.
I tu dolazimo do suštine.
Nije dovoljno da tehnologija nešto može.
Mora da postoji odgovor na pitanje ko je odgovoran kada tehnologija pogreši.
A gde je tu regulator?
Za tradicionalne učesnike tržišta ovo je verovatno i najvažnije pitanje.
Digitalna imovina više nije potpuno neregulisano područje.
U Evropskoj uniji MiCA je napravila veliki korak ka uspostavljanju jedinstvenog regulatornog okvira za značajan deo tržišta kriptoimovine. Tokom 2026. godine završen je i prelazni period, pa pružaoci usluga povezanih sa kriptoimovinom moraju da imaju odgovarajuću autorizaciju za rad sa klijentima u EU.
Ali regulacija nije samo pitanje dozvole.
Za mene su mnogo važnija praktična pitanja:
Ko čuva digitalnu imovinu?
Ko vodi evidenciju?
Ko štiti klijenta?
Kako se sprečava zloupotreba?
Kako se rešavaju sukobi interesa?
Kako se obavlja izvršenje i poravnanje?
Kako se sprečava pranje novca?
I šta se dešava kada digitalni instrument po svojoj ekonomskoj prirodi više liči na tradicionalni finansijski instrument nego na ono što danas nazivamo klasičnom kriptoimovinom?
Tu se, po mom mišljenju, granica između tradicionalnog i digitalnog tržišta počinje ozbiljno gubiti.
Najveći izazov možda neće biti tehnologija
Mislim da će tehnologija vremenom prestati da bude najveći problem.
Veći problem će biti poverenje.
Investitor mora da veruje tehnologiji, ali mora da veruje i institucijama koje stoje iza nje.
Mora da zna ko je izdavalac.
Mora da zna koja prava ima.
Mora da postoji način da ta prava ostvari.
Mora da postoji odgovarajuća infrastruktura za čuvanje imovine.
I mora da postoji dovoljno jasan regulatorni okvir da može da razume rizik koji preuzima.
Zanimljivo je da se upravo u tom pravcu menja i institucionalni pristup.
U istom istraživanju Coinbase-a i EY-Parthenona, gotovo polovina ispitanih institucija navodi da je dodatno pooštrila pristup upravljanju rizikom, likvidnosti i veličini pozicija.
Dakle, ozbiljan novac ne traži manje pravila.
Traži jasnija i bolja pravila.
Hoće li token zameniti akciju i obveznicu?
Ne mislim da je to pravo pitanje.
Mnogo mi je realniji scenario da će se tradicionalni finansijski instrumenti i digitalna infrastruktura sve više približavati.
Akcija može ostati akcija.
Obveznica može ostati obveznica.
Investiciono pravo može ostati isto.
Ali način na koji se instrument izdaje, evidentira, prenosi i poravnava može da se promeni.
I tada token više nije nešto egzotično, namenjeno samo kriptoentuzijastima.
Postaje tehnološki način predstavljanja nečega što investitori već poznaju.
To mi je, iskreno, mnogo ozbiljnija priča.
Šta to znači za brokerske kuće?
Za učesnike tradicionalnog tržišta kapitala ovo neće biti samo tehnološko pitanje.
Menjaće se način razmišljanja o trgovanju, čuvanju imovine, izvršenju naloga, poravnanju, identifikaciji klijenata i upravljanju rizicima.
Menjaće se i znanja koja će biti potrebna.
Broker budućnosti možda neće biti samo neko ko razume akcije, obveznice i tržišne ili limit naloge.
Moraće da razume i digitalnu infrastrukturu koja stoji iza imovine kojom se trguje.
Ali ne mislim da će zbog toga nestati ono što je tradicionalno tržište kapitala gradilo decenijama.
Naprotiv.
Poverenje, pravila, nadzor, zaštita investitora i tržišna disciplina biće upravo ono što će digitalnom tržištu biti potrebno da bi postalo deo finansijskog sistema.
A šta sam odgovorila deci?
Na kraju sam pokušala da im objasnim još jednostavnije.
Rekla sam im:
„ Zamisli da u igrici imaš zlatnik. Taj zlatnik postoji samo u igrici, ali svi u toj igrici znaju da je tvoj i mogu da vide da ga imaš. Token je nešto slično, samo što nije nužno deo igrice. Može da predstavlja novac, neku stvar ili pravo na nešto.“
„Ali postoji jedna važna stvar. Ako ti neko kaže da imaš digitalni zlatnik, mora da postoji način da proverimo da li je stvarno tvoj. Moramo da imamo pravila i da znamo ko ga je napravio, šta on predstavlja i ko garantuje da važi.“
Nisam sigurna da su potpuno razumeli jer je usledilo pitanje :
„Dobro… a može li token da se kupi za Roblox?“
Tu sam shvatila da sam možda ipak otišla predaleko. 😄
Ali njihovo pitanje me je navelo da razmišljam o nečemu što mi je mnogo važnije od samog pitanja šta je token.
Da li će budućnost finansijskih tržišta biti potpuno digitalna – ili će digitalna tehnologija samo promeniti način na koji funkcioniše tradicionalno tržište kapitala?
Možda će odgovor biti negde između.
I upravo zato tokenizaciju ne bih posmatrala kao konkurenciju tradicionalnom tržištu kapitala.
Pre bih rekla da bi mogla da bude jedna od njegovih sledećih faza.